“ Kad bi mogli, sve bi Vas živima načinili, bolna srca majki i očeva Vaših, supruga i djece sretnih bi učinili, ali samo smo smrtnici što zemljom Bosnom hode, na putu istine i pravde za Vašu i djecu našu, što želljno čekaju rađanje novog dana, što ga obasjavaju zrake sunčevog sjaja”.
Svaki novi dan za nas je sjećanje na sinove, očeve, muževe, prijatelje, rođake, saborce kojima dugujemo beskrajnu zahvalnost što možemo hodati, misliti, živjeti.
Posebni bolni datumi za sve nas su julski dani 10. I 11. kada su zauvijek sklopljene oči najboljih sinova našega grada:
1. Bešić (Ismet) Alen 10.07.1995.
2. Bešić (Hamdija) Himzo 10.07.1995.
3. Duranović (Fehim) Enis -“Eno” 10.07.1995.
4. Duraković (Ibro) Ibro 11.07.1995.
5. Hadžifejzagić (Nazif) Enes zvani “Šok” 10.07.1995.
6. Hrnčić (Muj0) Mujaga 10.07.1995.
7. Jusić (ibrahim) Hase 10.07.1995.
8. Mehić (Medžid) Fadil 11.07.1995.
9. Mesić (Husein) Nedžad 10.07.1995.
10. Mustedanagić (Enes) Mirsad zvani “Ćipo” 10.07.1995.
11. Salkić (Mujo) Husein 11.07.1995.
12. Šomić (Osman) Aziz 10.07.1995.
13. Topčagić (Sakib) Samir zvani “Ćamara” 10.07.1995.
Iako već dvadeset devet godina niste s nama vječno ćete živjeti u našim mislima I srcima.
Nek Vam je vječiti rahmet i dzenet
